Airbeletrina, 15. november ― Slovenija je bogatejša za še en, prav poseben literarni festival – osredotočen na kriminalke. KrimiFest, »prostor, kjer se srečujejo pisatelji, strokovnjaki in bralci«, prevprašuje stereotip kriminalnega romana kot lahkotne literature, s pogovori, razpravami in predavanji pa skuša predvsem odpirati razprave o vlogi žanra in merilih v kontekstu širše literarne produkcije. Programska vodja Maja Jelušič je na Vodnikovi domačiji v Ljubljani povedala, da so o ustanovitvi festivala razmišljali že precej časa, vendar z željo, da se ta ne bi osredotočil zgolj na literarni vidik kriminalke, temveč bi jo osvetlil iz vseh kotov. »Ideja je bila, da bi z vključevanjem strokovnjakov razumevanje kriminalke kot žanra raziskali bolj v detajle. Kriminalni roman še zmeraj velja za trivialni žanr, zato smo želeli, da bi o njem govorili tudi ljudje, ki ga živijo, ki ga poznajo na druge načine, predvsem skozi svoje strokovno delo. Tega sem se domislila, ker menim, da nas, vse bralce in pisce kriminalk, zanima, zakaj ljudje delamo zločine, kakšna je psihologija v ozadju posameznih dogodkov … In kdo bi nam lahko to bolje povedal od profesionalcev? Ob tem pa smo dodali še nekaj zabavnih dogodkov, kot so kviz, knjigobežnica, podcast o.b.o.d …« Že prvi Krimifest je pritegnil veliko obiskovalcev. (Fotografija: Kaia Grobovšek) Odlične niso bile zgolj ideje, temveč več kot očitno tudi organizacija, saj so bile dvorane na vseh dogodkih polne. Neredko je bilo treba iskati dodatne stole, med pogovori z avtorji pa smo mnogi stali tudi ob stenah. Zamisel festivala pa niso zgolj dogodki in druženja, temveč tudi, da »ponovno premislimo o žanrski literaturi«. Dr. Andrej Blatnik iz programskega odbora festivala je to potrdil in dodal, da tukaj ne gre zgolj za povzdigovanje žanra kot takega, temveč za izbiro kakovostne literature: »Trdo sem prepričan, da se ravno s tem, ko delamo neko znotrajžanrsko selekcijo, vzpostavlja meja med boljšimi in povprečnimi knjigami. Paradoks bralnega p

Airbeletrina, 11. november ― Sa svojim „lancem šumovitih planina“ (doslovni prevod sa turskog), Balkan je smešten između Sredozemnog i Crnog mora te Panonske nizije. I nepokretan je ako ga, naravno, posmatramo iz ptičje perspektive ili sa visokog balkona. Ali kada ga pažljivo pogledamo kroz oči onih koji ga žive i stvaraju, on se otkriva kao mesto stalnog kretanja, pomeranja i neuhvatljivosti. Ponekad ga ima svuda. Ponekad nigde. Ponekad je Balkan samo ime koje drugi pripisuju. Sa Zoranom Predinom (1958), koji u njemu stvara svojim glasom i perom, proveravamo kako ovaj prostor izgleda kada se posmatra sa njegovog balkona, ili ga on sam modelira. (Fotografija: lični arhiv) Balkan je uvek negde drugde. Koliko vam je opipljiv: kako miriše, kakvog je ukusa, koje je boje, kako ga čujete, kako ga osećate …?  „Generacije koje su živele u vreme Jugoslavije doživele su događaje koji su im toliko obeležili život da su ostali sa njima do danas. Mi jednostavno tako funkcionišemo. Upoređujem ga sa vojnim rokom, što je dugo, zamormo iskušenje, puno neprijatnosti, ali posle trideset godina pamtimo samo smešne trenutke. Isto važi i za nostalgiju: loše zaboravljamo, dobro pamtimo i delimo sa drugima. Imali smo sreće što smo bili mladi osamdesetih godina. To vreme nas je drugačije obeležilo nego one koji su bili mladi šezdesetih godina. Živeli smo u izuzetno liberalnom periodu, bar više nego sedamdesetih i kasnije devedesetih godina. Došlo je do zatišja u kome su se dešavale mnoge neočekivane stvari. Zoran Predin: „Imali smo sreće što smo bili mladi osamdesetih godina. To vreme nas je drugačije obeležilo nego one koji su bili mladi šezdesetih godina. Živeli smo u izuzetno liberalnom periodu, bar više nego sedamdesetih i kasnije devedesetih godina.“ Kada se Slovenija otcepila od Jugoslavije i izbegla krvave ratove, kada smo nekako počeli da realizujemo našu viziju ‘druge Švajcarske’, ispostavilo se da smo se otcepili i od Balkana, ali onda smo ga – bar ja – pronašli u se

Airbeletrina, 10. november ― Kao da je sve ovo što se dešava, ovaj užas, razdor, nasilje i propast, i bleda nada što se logikom neke svoje čudne tvrdoglavosti stidljivo ukazuje na horizontu, već bilo deo mog iskustva. Ali ne egzistencijalnog, već pre – nazovimo ga tako – literarnog. Drugim rečima, često mi se čini da sam o svemu ovome negde već čitao. Nije to uvek nešto što stoji u direktnoj vezi sa savremenim dešavanjima u Srbiji. Recimo, kada na masovnim protestima stojimo u tišini 16 minuta, odajući time poštu za 16 žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu, neki unutrašnji recitator u meni uvek počinje da izgovara uvodne stihove „Plave grobnice“ Milutina Bojića: Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom. I gde god da se zadesimo, tih nekoliko hiljada ljudi i ja među njima, zaista stanemo. Bilo na trgovima, na bulevarima, na raskrsnicama, u sred radnog vremena, ili prijatne letnje noći kada bi trebalo da grad odzvanja od žamora, muzike i smeha – gromoglasna tišina padne na sve. I u toj tišini, sve i svako treba da stane i zanemi. Da se na tih 16 minuta svi pretvorimo u ljudske skulpture, skamenjene od bola za nedužnim žrtvama. (Fotografija: Danilo Lučić) Kada bi trebalo da grad odzvanja od žamora, muzike i smeha – gromoglasna tišina padne na sve. Proteklog leta, u istim takvim noćima, okupljali smo se na ulicama, da se bunimo i da tražimo pravdu. Tih nekoliko hiljada ljudi i ja među njima i oni sa druge strane: telesna garda režima kombinovana od parapolicijskih snaga i uličarskih plaćenika, koja baca na nas suzavce, petarde, topovske udare i drugu pirotehniku. Nekako bi uspevali da uteknemo pred jurišima pendreka i štitova, sklanjali se pred zaletanjem bornih kola, držali se u grupama strepeći pri povratku kući, jer tipovi skriveni senkama otimali su protestante iz mraka i odvozili nekud u kolima bez tablica. Ali sutra uveče se vratimo. Isti kao i prošle noći, sluđeni, gnevni i zgro

Airbeletrina, 10. november ― Kakor bi bilo vse, kar se dogaja, ta groza, razdor, nasilje in propad, ter bledo upanje, ki se po logiki nekakšne čudaške trmoglavosti sramežljivo očrtuje na obzorju, že del moje izkušnje. Vendar ne eksistencialne, pač pa – recimo ji tako – literarne. Drugače povedano, pogosto se mi dozdeva, da sem o vsem tem že nekje bral. To ni zmeraj nekaj, kar je neposredno povezano s sodobnim dogajanjem v Srbiji. Denimo, ko na množičnih protestih stojimo v tišini šestnajst minut, s čimer izkazujemo spoštovanje do šestnajstih žrtev, ki jih je pod seboj pokopal podrti nadstrešek na železniški postaji v Novem Sadu, nekakšen moj notranji recitator vedno začne izgovarjati uvodne verze Modre grobnice Milutina Bojića: Obstojte, galeje cesarske! Zvežite krme mogočne! Plujte v tihem teku! Obred opravil bom pogrebni ponosno v nočni grozi nad to sveto vodo. In kjerkoli se tedaj znajdemo, tistih nekaj tisočev in med njimi jaz, zares obstanemo. Najsibo na trgih, na bulvarjih, na križiščih, sredi delovnega dne ali v prijetnem poletnem večeru, ko bi se v mestu moralo razlegati šumenje vrvežavosti, glasbe in smeha – vse prekrije gromovita tišina. In v tej tišini se mora vse in vsakdo ustaviti in obmolkniti. Da se v tistih šestnajstih minutah vsi spremenimo v človeške skulpture, okamnele od bolečine zaradi nedolžnih žrtev. (Fotografija: Danilo Lučić) Ko bi se v mestu moralo razlegati šumenje vrvežavosti, glasbe in smeha – vse prekrije gromovita tišina. Minulo poletje smo se v takih večerih zbirali na ulicah, da bi se upirali in terjali pravico. Tistih nekaj tisočev in med njimi jaz ter na drugi strani oni: režimska garda, sestavljena iz parapolicijskih sil in uličnih plačancev, ki nas obmetavajo s petardami, topovskim udarom in drugo pirotehniko ter razganjajo s solzivcem. Nekako nam je uspevalo ubežati jurišu pendrekov in ščitov, umikali smo se oklepnim vozilom, ki so se zaganjala v nas, vpili smo v gručah in trepetali na poti domov, kajti tipčki, skriti v senca

Airbeletrina, 9. november ― Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Variola vera, Sabirni centar, Tito i ja, Falsifikator, Turneja … Po ovim i drugim filmovima poznat je Goran Marković (1946), srpski režiser i scenarista, a takođe i pisac, u Sloveniji poznat po romanima Beogradski trio (preveo Urban Vovk, Mladinska knjiga, 2021) i Doktor D. (preveo Dušan Čater, Beletrina, 2025). Pozorišnu adaptaciju prvog romana reditelj Matjaž Berger prošle je godine postavio na scenu Anton Podbevšek Teatra iz Novog mesta, u saradnji sa Cankarjevim domom iz Ljubljane, dok je drugi – mozaični kriminalistički triler zasnovan na Karadžićevoj ozloglašenoj preobrazbi u doktora Dabića, njegovom skrivanju i hapšenju – Goran Marković nedavno predstavio u Ljubljani … i još pre nastupa u Cankarjevom domu razgledao je s nama sa Balkona Balkana. Goran Marković (Fotografija: Andraž Gombač) Kakav literarni lik je Radovan Karadžić? „Pa on je jako primamljiv lik. Karadžić je osuđeni ratni zločinac, znači negativan po definiciji, ali dok pišeš knjigu sa takvim glavnim junakom, moraš se boriti sa iskušenjem – prodireš u njegovu dušu i može se desiti da ti postane simpatičan.“ A moglo bi ovo da se desi? „Moglo bi. Kad pišete, teško je mrzeti junaka. Sećam se, kad sam snimao film Tito i ja, imao sam lik potpunog negativca – vaspitača koji maltretira decu. Glumac koji je trebalo da igra tu ulogu rekao mi je: ‘Pročitao sam scenario, ali ne znam kako da igram taj lik. Da li da povraćam po sebi?! Suviše mi je negativan.’ Onda smo seli i razgovarali. Rekli smo: ‘Hajde da napravimo tog vaspitača smešnim! Ostavimo mu sve njegove negativne osobine, ali ga prikažimo kao budalu.’ Zatim smo promenili scenario, sve scene s njim okrenuli na smešno, tako da stalno upada u gluposti koje sam pravi. Tako smo spasili lik. Ostao je negativac, ali je bio smešan i simpatičan. Isto sam se ponašao i prema Radovanu Karadžiću. Imao sam informaciju da je bio običan šarlatan – nikakav ozbiljan psihijatar, a

Airbeletrina, 9. november ― Specijalno vaspitanje (Posebna vzgoja), Nacionalna klasa (Državni razred), Majstori, majstori (Mojstri, mojstri), Variola vera, Sabirni centar (Zbirni center), Tito i ja (Tito in jaz),  Falsifikator (Ponarejevalec), Turneja … Po teh in drugih filmih slovi Goran Marković (1946), srbski režiser in scenarist, pa tudi pisatelj, v slovenščini doma z romanoma Beograjski trio (prevedel Urban Vovk, Mladinska knjiga, 2021) in Doktor D. (prevedel Dušan Čater, Beletrina, 2025). Gledališko priredbo prvega je režiser Matjaž Berger lani postavil na oder novomeškega Anton Podbevšek Teatra v sodelovanju s Cankarjevim domom Ljubljana, drugega – mozaični kriminalni triler, zasnovan na Karadžićevi razvpiti preobrazbi v doktorja Dabića, njegovem skrivanju in prijetju – pa je Goran Marković nedavno predstavil na gostovanju v Ljubljani … in se še pred nastopom v Cankarjevem domu z nami razgledal z balkona Balkana. Goran Marković (Fotografija: Andraž Gombač) Kakšen literarni lik je Radovan Karadžić? »Zelo privlačen lik. Karadžić je obsojeni vojni zločinec, torej po definiciji negativen, a med pisanjem knjige s takšnim glavnim junakom se moraš boriti s skušnjavo – prodiraš v njegovo dušo in lahko se zgodi, da ti postane simpatičen.« Pa bi lahko prišlo do tega? »Lahko bi. Kadar pišete, težko sovražite junaka. Spomnim se, kako smo snemali film Tito in jaz. V scenariju sem imel tudi lik pravega negativca – vzgojitelja, ki maltretira otroke. Igralec, ki naj bi ga upodobil, mi je rekel: ‘Prebral sem scenarij, a ne vem, kako naj igram ta lik. Naj bruham po sebi?! Preveč mi je negativen.’ Sedla sva in se pogovorila. Nakar smo sklenili: ‘Pa naredimo tega vzgojitelja smešnega! Obdržimo vse njegove negativne lastnosti, a prikažimo ga kot bedaka.’ Spremenili smo scenarij, vse prizore z njim obrnili na smešno, tako da vseskozi pada v nevšečnosti, ki si jih sam zakuha. Tako smo rešili lik. Ostal je negativec, a smešen in simpatičen. Enako sem postopal z Radovanom Karadžićem.

Airbeletrina, 7. november ― Prije par mjeseci napisala sam tekst za rubriku „Klasik žanra“ posvećenu jugoslavenskoj i postjugoslavenskoj kulturi, koja jednom mjesečno izlazi u Kulturnim Novostima, podlisku tjednika Novosti koji pokriva zajedničke kulturne teme regije.  Nakon dužeg kolebanja, odlučila sam se za Sumrak idola Aleša Debeljaka, čini mi se s valjanim razlogom. Danas kad, kao i čitav svoj život, sjedim na balkonu Balkana, često neudobnom i nimalo uvučenom u sjenicu koja omogućuje opuštanje i boravak u hladovini i prebirem po temama kojih taj položaj donosi u izobilju, čini mi se kako je za početak najbolje posegnuti za autocitatom iz toga teksta: „Kad se raspala Jugoslavija imala sam dvadeset i dvije; dovoljno da uspijem barem rubno sudjelovati u famoznim osamdesetima, aktivno u omladinskom novinarstvu, osječkom listu Ten, i pasivno kao publika na koncertima, promocijama knjiga i filmova, pretplatnica časopisa i čitateljica knjiga iz čitavog jugoslavenskog prostora. S druge strane, nedovoljno da bih već imala neku suradničku mrežu, profesionalne kontakte i širok kulturni prostor u kojem i sama participiram. Nešto između, kao u naslovu filma Srđana Karanovića (eto još kandidata za klasika!). Dovoljno da budem svjesna kako mrak u koji smo upali, buka koju smo čuli, zidovi koje su gradili, prijete da mi oduzmu neka od čvrstih uporišta koja sam mukotrpno uspjela stvoriti u tinejdžerskim godinama, a znamo koliko su one nezgodne. Dovoljno da budem svjesna kako se tome da ti netko želi izbrisati omiljene bendove, filmove ili pisce, odnosno uvjeriti te kako to ne mogu biti tvoji omiljeni bendovi, filmovi ili pisci ako nisi izdajnica ili, ne daj bože i gospo od dronova, njihova (ovaj kurziv nije klasik!) – jednostavno treba pružiti otpor.“ Dovoljno da budem svjesna kako mrak u koji smo upali, buka koju smo čuli, zidovi koje su gradili, prijete da mi oduzmu neka od čvrstih uporišta koja sam mukotrpno uspjela stvoriti u tinejdžerskim godinama. Citatom sam odredila i odradila po

Airbeletrina, 7. november ― Pred nekaj meseci sem napisala prispevek za rubriko Klasika žanra, ki se posveča jugoslovanski in postjugoslovanski kulturi; rubrika izhaja enkrat mesečno v Kulturnih Novostih, podlistku tednika Novosti, in pokriva skupne kulturne tematike regije. Po daljšem omahovanju sem se odločila za Somrak idolov Aleša Debeljaka, zdi se mi, da s tehtnim razlogom. Danes, ko tako kakor vse življenje sedim na balkonu Balkana, največkrat neudobnem in brez zavetja sence, ki omogoča sprostitev in bivanje v hladu, in v mislih obnavljam snov, ki jo ta položaj ponuja v obilju, se mi zdi, da bi bilo za začetek najbolje, če bi se zatekla k sklicu na lastno besedilo: »Ko je razpadla Jugoslavija, sem jih štela dvaindvajset; dovolj, da mi je uspelo vsaj obrobno sodelovati pri znamenitih osemdesetih, aktivno v mladinskem novinarstvu, pri osiješkem časopisu Ten, in pasivno, kot občinstvo na koncertih, predstavitvah knjig in filmov, kot naročnica na časopise in bralka knjig iz celotnega jugoslovanskega prostora. Po drugi plati pa vendarle premalo, da bi si že lahko ustvarila kakšno mrežo sodelavcev, profesionalne stike in širok kulturni prostor, v katerem bi tudi sama sodelovala. Skratka, nekaj vmes, kakor v naslovu filma Srđana Karanovića (lej, še en kandidat za klasika!). Dovolj, da sem se zavedala, kako mi tema, v katero smo zgrmeli, hrup, ki smo ga slišali, zidovi, ki so jih gradili, grozijo, da me bodo oropali nekaterih trdnih opornikov, ki mi jih je mukoma uspelo postaviti v najstniških letih, vemo pa, kako zagatna so ta. Dovolj, da sem se zavedala, da se je treba nekomu, ki želi izbrisati tvoje priljubljene bende, filme ali avtorje oziroma te prepričati, da tisto ne morejo biti tvoji priljubljeni bendi, filmi ali avtorji, če nisi izdajalka ali, bog ne daj in Marija z dronov,[1] njihova (tale kurziv ni klasika!) – kratko in malo upreti.« Dovolj, da sem se zavedala, kako mi tema, v katero smo zgrmeli, hrup, ki smo ga slišali, zidovi, ki so jih gradili, grozijo, da me bodo oropal

Airbeletrina, 6. november ― Macedonian poet Nikola Madžirov (1973) is considered one of the most recognisable and established names in the contemporary Balkan region. As a poet, he travels extensively, and among other things, this year he was the guest of honour at the Days of Poetry and Wine festival, as part of which a selection of his poems, The Compass of Time (Beletrina, 2025), translated by Namita Subiotto, was published. He began travelling, as he says, even before he learned the story of his own name—his surname means ‘migrant’ or ‘person without a home’, which comes from the Arabic word muhajir (muadžir)—and the themes of home, abandonment, roots and memory are also one of the central axes of his poetry. He calls himself ‘a descendant of refugees and an heir to temporary homes’, and in our conversation we touched not only on his poetic language, but also on his reflections on the meaning of growing up and living in no man’s land along the three borders, and on the questions of what it means to belong and to leave—and how to preserve in language what is destined to disappear. Photo: Thomas Kierok The title of your poetry collection The Compass of Time (Šestilo časa) suggests measurement and circulation. How do you actually experience time—as a linear path that moves forward and can be measured very precisely, or more like a circle that constantly returns? “Linear time is like the cardiogram image of someone who dies. I would like to regard time as an imperfect and unfinished circle, drawn with a compass in a trembling hand. In the openness of that circle lies the threshold of all returns and memories. There is the gate of rebirth before the last breath.” In the poem Discovery you wrote these wonderful lines: ‘My home every day / under the roof of the world changes mysteriously, / childhood itself is like honey, / which does not allow any foreign traces in itself.’ What was your childhood like? How do you remember it? “In my early childhood, in rare moments of